Srednji vek
 U antičkom svetu, u prvom redu u Grčkoj i Rimu, umrli se sahranjuju na grobljima koja su van grada. U srednjem veku ovakav princip je napušten. Civilizacija koja je uopšte sva okrenuta „onom svetu“, malo mari za higijenu i narodno zdravlje. Mrtvi se sahranjuju unutar gradskih zidina, u zemljište koje je uz crkvu, a mnogi crkveni i svetovni velikodostojnici dobijaju pravo na grob u samoj crkvenoj zgradi. Nije čudo što se u tim uslovima često javljaju epidemije, što „mrtvi“ vojuju protiv „živih“.
|
|
Opširnije...
|
|
Rimljani
 Sem u domenu prava i državne organizacije, Rimljani nisu dali mnogo originalnih doprinosa svetskoj istoriji. Iako je stvaralački duh Grka veći, tek je Rim bio pravi grad, metropola, čija je veličina nadmašivala Atinu i druge gradove u bazenu Sredozemlja (osim kasnija Konstantinopolja.) Grci su stvarali grandiozne teorije o državi, ali su im države male. Nasuprot tome, rimska teorija je slabašna, ali država monumentalna. Zahvaljujući baš okolnosti što su stvorili ogromnu imperiju koja je obuhvatila gotovo sav rad poznati svet, zahvaljujući smislu za organizaciju, oni su preuzeli i predali nam mnoga dostignuća antike, i to pre u oblasti civilizacije nego kulture u užem smislu.
Kada bi neki viđeniji Rimljanin umirao, oko njega bi se okupili ukućani. Ako ocene da je izdahnuo, najstajriji sin ga je glasno zvao po imenu. Zatim bi pokojnika balsamovali i izlagali. Na odru bi stajao nekoliko dana okružen voštanicama ili buktinjama. Žene su ga oplakivale, busajući se u grudi i za to vreme nisu se umivale niti su češljale kosu. Zakon XII tablica je zabrani« ženama da grebu lice pri naricanju, o samoj sahrani i pogrebnoj povorci starali su se posebni službenici — Iibifinari. Odrasli su sahranjavani obično danju, a decu noću. Na čelu povorke išli su trubači, zatim bakljonoše, pa narikače. Iza njih su išli ljudi sa plakatima i tablama na kojima su bili ispisani vojnički i drugi podvizi umrlog. Sledila je grupa glumaca koja je nosila maske i odeću znamenitih predaka. Na trgu ispred senata povorka se zaustavljala i držani su govori.
|
|
Opširnije...
|
Pregled verskih kanona i narodnih običaja koji se odnose na smrt
Svakakoje neophodno ukazivati na neophodnost za zaposlene pogrebnih službi da u osnovi poznaju narodne običaje vezane za smrt i sahranjivanje, kao i verski pogreni ritual.
Nekada se kod naših naroda, a i danas ima ostataka ovih pojava, izražavala zapuštenošću, šišanjem kose i brade, a žene grebanjem lica sve dok se ne okrasta. Najbliži su se povlačili iz društva i ta izolacija je mogla trajati čak i tri godine. Kuća, iz koje je umrli ili preminuli isticala je crn barjak, Zakonik kneza Danila i od 1943. (član 89) Zabranio je neke od ovih nazadnih običaja, ali se u tome nije uspelo.
Raskopavanje grobova i krađa mrtvaca oduvek su u narodu smatrani za najteži greh. Ipak se dešava da sama porodica raskopava grob umrlog. Ovo stoga što želi da ga još jednom vidi, ili da vidi da li je istrulio. jer se veruje da leš onoga koji je imao teške grehove ne može da istruli. Nekada se grob raskopavao da se umrli ne bi povampirio.
|
|
Opširnije...
|
Pogrebni ritual - pro et contra
 Posebni problem predstavlja pogrebni ceremonijal. Čak i kada se rastajemo sa nekim na železnickoj stanici, osećamo potrebu da kažemo nešto svečano i značajno. Kolika je tek ta potreba kada se rastajemo zauvek? Osim toga, smrt nas ispunjava posebnim osećanjem. Larošfuko je rekao: "U smrt se ne može netremice gledati kao što se ne može netremice gledati sunce". U ritualu prilikom sahranjivanja ogleda se stav društva i pojedinca prema smrti i životu, kao pijetet prema umrlom. |
|
Opširnije...
|
|
Novije tendencije
 Industrijska revolucija je omogućila nastanak tako velikih gradova za koje ni stari mi srednji vek nisu znali. Problem životnog prostora dobija još jednu svoju posebnu stranu - problem prostora za umrle. Groblja su postala pretrpana i prete da progutaju velike površine najboljeg zemljišta, bilo seoskog - obradivog, bilo gradskog. U Severnoj Kini su, na primer, grobovi predaka zauzimali celih deset odsto obradive površine. Koliko je to veliki i dragoceni životni prostor - biotop, možemo shvatiti tek kad uočimo i jedan i drugi podatak: obradive površine u Kini iznose svega 9.51% kineske teritorije. U Skoplju je groblje u XVI veku zauzimalo više prostora nego čitava varoš. Do toga je došlo nesto usled povećane smrtnosti življa zbog zaraznih bolesti, a nešto i zbog običaja muslimana da nikad ne sahranjuju dva mrtvaca na istom mestu. Kod naših naroda sve doskora je postojao običaj da svaki rod (sojevina) ima svoje groblje. Isto tako su i konfesionalne i etičke zajednice uvek težile da imaju svoja zasebna groblja. Otud brojna pravoslavna, katolička, muslimanka, jevrejska, ciganska i druga groblja. Odustvo tolerancije posebno je pogađalo cigane, jer oni, ma koje vrste i vere bili, nisu mogli, odnosno nije im dozvoljavano da se sahranjuju sa ostalima. Postojali su i drugi razloz za umnožavanje broja grobalja. Među našim narodima poznata su groblja za sahranjivanje umrlih od zaraznih bolesti - tzv. morijina groblja ili kružna groblja.
|
|
Opširnije...
|
|
Islam
I muslimani, kao i hrišćani, veruju u zagrobni život. Međutim, njihovo verovanje ima i jednu izrazito borbenu notu, koju hrišćanstvo, bar ono iskonsko, nema. Prema Kuranu, onaj ko je dao svoj život u borbi za „pravu veru“ odlazi u carstvo nebesko. 
Među muslimanima, osim određenog kupanja i molitvi, nije uobičajen drugi postupak sa umrlima. Ipak je bilo i slučajeva balsamovanja. Kada je u pohodu na Ugarsku umro Sulejman Veličanstveni, njegov vezir, inače poreklom iz naših krajeva, Mehmed Sokolović, bojao se da objavi sultanovu smrt vojsci koja je bila usred bitke i osvajanja Sigeta (u čijoj je odbrani učestvovao Zrinjski). Po naredbi vezirovo telo je mumificirano. Povremeno se stavljano pored prozora na šatoru i javno izlagano, kako bi se stekao utisak da je sultan još živ. Tek kada je grad osvojen, na povratku u Beograd, posle više od 40 dana objavljena je smrt Sulejmanova.
|
|
Opširnije...
|
Grčka
 Za razliku od Egipćana, okrenutih smrti i zagrobnom životu, Heleni su bili okrenuti životu. Njihovi grobovi su skromniji a pogrebni obred bez mnogo pompe.
I Grci veruju u zagrobni život. Duše umrlih odlaze u podzemno carstvo. Ipak se oni groze pomisli na smrt. Iz jednog fragmenta Odiseje vidi se da je ovaj svet i život bio za njih sve. U razgovoru sa dušama umrlih Odisej čuje dušu Ahida koja mu kaže:
»Nemoj me rešiti zato što umreh, Odiseja dični, ja bih radije bio sebar i služio drugom — (kao živ)... nego li vladati mrtvim svim što ne vide sunce«.
Odiseja, XI (488—492)
|
|
Opširnije...
|
Francuska revolucija
Revolucija po pravilu želi na izmeni svet, da iznova počne istoriju. Francuska revolucija je uvela kult razuma i podizala hramove u čast ovog kulta, ukinula je stari kalendar i uvela nove nazive za mesece (termidor, furktidor, brimen, itd), počela je sa novom erom u računanju vremena. Od ovih silnih reformi neke su pale u zaborav, ali su druge ostale (npr. metrički sistem).
Revolucija je želela ne samo da izmeni život, već i smrt. Ukinute su privilegije, mogućnost sahranjivanja u crkvi. Uvedena je ona zabrana, za koju su Grci i Rimljani znali još na samim počecima svoje istorije, zabrana sahranjivanja u gradu, oko crkava i u samim crkvama. Sve je više vođeno računa o narodnom zdravlju. Za vreme revolucije, godine 1973. u Lionu se, na primer, ukidaju hrišćanske pogrebne ceremonije i kao jedina uteha urezuje se dletom na grobljima natpis – “Smrt je večni san.”
 Gnev revolucije nije mimoišao ni mrtve. Kraljevsko groblje Sent Denis bilo je profanisano, grobnice porušene, kosti razbacane. Neka stara groblja unutar gradova su pretvorena u parkove ili građevinsko zemljište. Podignut je u Parizu Penteon za sahranu najvećih ljudi francuskog naroda, političara, naučnika i umetnika.
|
|
Opširnije...
|
Etrurci
Poreklo ovog naroda, čija je civilizacija dostigla zenit pre uspona Rima, kao i pismo nisu još odgonetnuti, uzgred da dodamo da se najduži tekst na ovom još nerazjašnjenom jeziku nalazi u Zagrebu, i da predstavlja natpis na omotu jedne mumije.
Etrurci su obično sahranjivali svoje mrtve u podzemne grobnice, gde su silazili stepeništem. Ponekad je na sarkofag stavljena skulptura pokojnika u poluležećem stavu. Neke podzemne grobnice (npr. hipogeja porodice Volumni kraj Peruđe) pravi su luksuzni stanovi sa više prostorija, ukrašenim stubovima, statuama i drugim stvarima. I drugi narodi sahranjuju uz mrtve; razne predmete, ali retko koji u toj meri koliko Etrurci.
Etrurci, kao i kasnije Rimljani, u grobnice sahranjuju ne samo članove porodice, već i oslobođenike, robove, klijente.
|
|
Opširnije...
|
Egipat
 Nijedan narod nije okruživao svoje mrtve, tolikim staranjem kao što je to slučaj sa starim Egipćanima. Sam izraz »večna kuća« je iz Egipta. Diodor sa Sicilije je pisao: »Egipćani prebivališta živih zovu skloništa, jer se u njima kratko boravi, grobove, nasuprot tome, zovu večnom kućom, jer se u njima večito ostaje. Zato oni ne poklanjaju dovoljno pažnje ukrašavanju kuća, ali ne zaboravljau ništa što je potrebno za raskoš njihovih grobova. To je posledica verovanja u besmrtnost duše. Duh koji je otputovao, jednog dana vratiće se u svoje zemno telo. Duša je besmrtna, ali joj besmrtnost obezbeđuje integritet tela. Zato se pristupa balsamovanju. Bila je to prava manija konzerviranja za večnost. Uz umrlog su sahranjivani balsamovani psi, mačke, krokodili, pored sarkofaga nalazili su se ćupovi sa pečenim kokoškama, zalivenim mašću.
|
|
Opširnije...
|
|
Istorija pogrebne delatnosti
